Na koji način pravilno i valjano vaspitavati svoju decu, imajući u vidu da je svako dete posebna priča za sebe, a svaki roditelj individualni učitelj. Teorija o pravilnom vaspitavanju dece sve je više aktuelna u društvu, ali moramo uzeti u obzir da ono što važi u teoriji, ne mora nužno važiti i u praksi.
Deca od najranijih dana opažaju i preslikavaju sve što rade njihovi roditelji ili staratelji, i dobre i loše stvari, poput sundjera. Oponašanje roditelja je prisutno od samog početka odrastanja, deca upijaju prateći svaki njihov pokret, svaku reč i na kraju svesno ili nesvesno postaju projekcija, odnosno ogledalo svojih roditelja.
Svako dete postaje verna kopija svojih roditelja, vizuelno percipirajući i projektujući slike ispred sebe. U najmladjem uzrastu vizuelni efekat je daleko jači nego li sama reč. Na roditeljima je da obrate pažnju i kontrolišu svoj način izražavanja i ponašanje kako bi dete u budućnosti bilo prepoznato kao dobro, a roditelji kao dobri primeri.
Vaspitavanje dece nikada nije bilo jednosmerna linija. Zato je od izuzetnog značaja da se roditelji pre svega posvete sebi i rešavanju svojih problema i nedoumica kako ih kasnije ne bi prepisivali svom detetu kao urodjene. Oni nose odgovornost na detetov pogled na svet, samo stanje svesti, odabir društva, donošenje odluka, njegova osecanja i još mnogo toga, oblikujući ga i spremajući za dalji život i bez njih.
Jako je važno obratiti pažnju i na plasirane sadržaje kojima je dete izloženo. Loši obrasci ponašanja i loše navike mogu imati ozbiljne posledice, a naknadne ispravke u vaspitavanju je jako teško sprovesti ukoliko je dete steklo “urodjene” loše obrasce ponašanja. Iako je većina roditelja svesna kakav oblik ponašanja je ispravan nije na odmet izdvojiti neka koja bi u širokom krugu pred decom trebalo izbegavati. Medju njima izdvajamo psovanje, pogrdne reči u komunikaciji sa okolinom, vredjanje, ulaženje u nepromišljene rasprave, varanje, laganje, nedostatak poštovanja itd. Deca reprodukuju sve što im se plasira.
Način i sam stil života roditelja takodje utiče i oblikuje ličnost vašeg deteta, od sadržaja koji pratite kroz medije, knjiga koje čitate, muzike koju slušate, da li ste sportista ili uživate u izležavanju, komunikativni i otvoreni ili tip roditelja koji čitav život tuguje omalovazavajući sebe i svoj život. Dete iz porodice u kojoj odrasta usvaja odnose i vrednosti, usvajajući svaki oblik ponašanja. “Ne učite” decu svojim strahovima niti ih opterećujte svojim očekivanjima. Ne projektujte na njih svoja nezadovoljstva, neostvarene želje i slično. Odraz disfunkcionalnih odnosa u porodici može da se prepozna na osnovu neadekvatnog ponašanja dece.
Vaspitači, učitelji i nastavnici takodje imaju veliki udeo u vaspitavanju vaše dece jer osim znanja pružaju primere i modele ponašanja. Naravno roditelji su tu, kao neizostavan deo za dalje neophodne korekcije. Neophodno je da na licu svog deteta prepoznate potrebu, da ga naucite pravim vrednostima oblikujući ga u kvalitetnog čoveka.
Vaspitanje može i ostaje samo spisak lepih želja ukoliko ne postoji sinhronizacija reči i dela. Svako ponašanje kod deteta je odraz vas samih. Nijedno dete se ne rodi kao loš čovek, djak, već takav postaje odrastanjem u okolini i okolnostima koje ga čine takvim. Na deci je da granice iskušavaju, po potrebi pomeraju, a na roditeljima da ih jasno definišu.
Roditelji moraju biti tim kada je u pitanju vaspitavanje njihovog deteta, jer od toga u budućnosti zavisi odnos deteta prema odlukama roditelja. Nežnosti i popustljivosti mora da postoji, ali sa merom jer sva uložena nega i napori, bez neophodne pripreme na surovost odrastanja, nepokolebljivu iskrenost i dobronamernu kritiku padaju u vodu. Kako bi očvrsli, ojačali karakter, snagu volje, naučili da poštuju i budu poštovani moraju im se postaviti granice i modeli ponašanja.
Roditeljima nije lako jer su svesni da svaka odluka ili izbor mogu da budu mač sa dve oštrice, da deca u njima treba da vide uzore, podršku, prijatelje ali i vaspitače i autoritet. Zato i postoji bezbroj problema, peripetija i krajnosti.
Postoje i oni brojni roditelji koji nedostatak pažnje ili vremena pokušavaju da nadomeste kupovinom skupocenih, bezvrednih krpica ili hladnih, bezličnih lutkica ili oni drugi, uvek nezadovoljni sopstvenim životom, rezultatima koje su sami postigli. Lečeći frustracije na deci njihovi mališani koji su đaci generacije, osvajači raznih priznanja, nagrada, diploma postaju i ostaju duboko nesrećni, jer će i nakon svih svojih dostignuća ostati uskraćeni za topao zagrljaj i lepu reč, a možda i potražiti krivca u sebi, ne shvatajući da su izvor problema egocentrični roditelji koji su sve zasluge za dečji uspeh pripisali isključivo sebi.